СРПСКИ ВОЈНИ САНИТЕТ

Драги читаоче, Пред Тобом је обиман текст о учешћу лекара и медицинара, српских и страних (добровољних, у мисијама или заробљених) у Великом рату 1914–1918. За разлику од других, за део њих и српску војску рат није завршен капитулацијом Аустроугарске 3. новембра 1918, нити савезничко-немачким примирјем 9. новембра 1918. Српска војска и њен санитет морали су да наставе борбу за границе новостворене државе Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, за њене западне и северне границе, све до јуна 1919. године. То је захтевало нове напоре и нове жртве за српску војску и њен санитет, посебно борце IV (ужичког) и Београђане и Посаво-Подунавце VII и VIII пешадијског пука, њихове артиљерце и коњанике првог коњичког пука „Милош Обилић”, као и онај број од неколико хиљада Срба – ратних заробљеника који се после трогодишњег исцрпљујућег ропства, организованих у новообразованим XXV и XXVI пешадијским пуковима укључише у нова искушења и бојеве. Тај део додатног српског ратног напора остао је у ширим публикацијама недоречен. Овим делом сам настојао да то исправим.