РЕФУЗ МРТВАК

Опседнут поетским, прогањан лирским, а привржен чињеничном, намерно сам, чак и против себе, нагињао овом последњем, као да кријем визију и њену особитост. Нисам желео ништа неодређено, опште и плитко, ништа апстрактно – налетао сам на очигледно, као на зид од непробојног материјала, правио сам спискове имена, надимака, улица, користио стварну а још више апокрифну историју, рушио зграду да бих јој видео темеље, градио на песку и у ваздуху. Стварна имена, стварни људи, стварни град нису с тим имали никакве везе, били су негде далеко, у мртвачком свету прошлости, а ја сам се, пишући, пробијао у живот, сваком реченицом освајао један дан, један тренутак будућности.

Тако је то изгледало, можда је тако и било.

(Видосав Стевановић)