О СВЕТЛОСТИ СТАРИЈОЈ ОД НЕСРЕЋЕ

Књига је настајала дуго, око три деценије, и резултат је рада на научном пројекту посвећеном проучавању поетике српске књижевности 20. вијека у Институту за књижевност и уметност у Београду. Тај пројекат је засновао, њиме руководио, професор др Новица Петковић. Александар Јовановић му је био један од најоданијих и најредовнијих сарадника. Трагови Петковићеве аналитичке посвећености пјесми и тумачењу поезије у културном контексту препознатљиви су у овој књизи. До тога је Јовановићу, очито, веома стало, па отуда и поднаслов: Есеји о српској поезији и култури.

Јован Делић

Доследним и посвећеним тумачењем српске Поезије Александар Јовановић развио је својеврсни специфични и препознатљиви критичарски рукопис и изградио поуздане и разгранате инструменте за анализу. Читаоцу његових есеја јасно је да је у њих ненаметљиво уграђено огромно знање и књижевности и књижевнотеоријских школа, чија се права мера сагледава у дубини ауторовог увида у књижевни текст, као и начина на који се ти увиди саопштавају, односно прецизно тумачење истовремено је и својеврсно приповедање о песми и њеном значењу.

Слађана Јаћимовић

Књига О светлости старијој од несреће. Есеји о српској поезији и култури својом светлошћу обасјава поезију која сабира у себи доживљај културе, времена и простора у коме је настала, усмеравајући нас на континуитет српске модерне поезије. Управо је поезија та која и јесте најбољи одјек нашег духовног бића. Александар Јовановић нам разоткрива све слојеве песничког текста као поетичког и културног манифеста српске модерне и савремене поезије.

Светлана Шеатовић