О СТЕНДАЛУ

За класика француске и европске књижевности Хенрија Бејла, широкој читалачкој публици познатог као Стендал, што је један од његових бројних псеудонима који је међу осталима успео да се избори за преимућство и уђе у историју – готово ниједан просечно образован човек није могао да не чује.

Огроман број људи у свету и нашој земљи читао је његове књиге, пре све га роман Црвено и црно – не само зато што оне представљају део обавезне школске лектире него и зато што, будући изузетно занимљиве и комуникативне – спадају у дела од којих често не беже ни књижевности несклони а несавесни ђаци.

У књижевност верзиранијим људима, познат је као родоначелник реализма – и то не само француског него, на известан начин – и руског.

Још упућенији знају да препознају описе битака у Стендаловом Пармском картузијанском манастиру који су утицали на Толстоја, и описе битака у Толстојевом Рату и миру који, без ауторовог познавања Стендаловог дела, у облику у ком постоје – не би били могући.

Виђење Стендала које у есејима Стендал о уметности и  Поводом Картузијанског манастира у Парми изнео Сретен Марић  (заједно  објављени у књизи О Стендалу коју је Службени гласник објавио 2009. године) и за истинске  књижевне зналце, међутим, у много чему представља откровење, а у  целини прворазредни мисаони подстицај.

Посматрајући Стендалово дело без робовања стегама које намеће строго сврставање литерарних дела у књижевноисторијске периоде и правце, Марић нам отвара пут у дубље слојеве и мотиве ауторовог стваралаштва; а како истичу познаваоци Марићевог дела, сам постаје „претеча новој, још ненаписаној, антипериодизацији књижевности, којој историјско време неће бити у центру, већ  поетика/поетике, ма када настајала или настајале“.