ЗИПЦИГЕРИ

Међу 485 у овој књизи забележених солдата 93 су погинули на фронту или умрли од разних зараза (41 Старобановчанин, 22 Белегишана, 13 Сурдучана и 17 Новобановчана). Њих 11 је било рањено у прст, 20 у руку, 13 у ногу, а за остале се најчешће не зна. Записано је само рањен (verwundet). Иако се може претпоставити да су ова рањавања „у прст“ последица самоосакаћења није сигурно колико је њих успело да преживи и такво рањавање. Тамо, на фронту, умирало се у најстрашнијим мукама и од наизглед безазлених рана јер су хигијенски услови били катастрофални, а за антибиотике се није знало. Довучени између жица после неког сулудог јуриша „За цара и за дом!“ у ровове препуне блата, људског измета, пацова и трулог људског и животињског меса врло често чекајући и више дана да буду евакуисани у позадину, где су постојале какве-такве болнице, солдати су имали мале шансе да преживе. А у ратним болницама доктори су им тестерисали гангренозне патрљке и препуштали их болничарима и поповима. Они који су у јуришу кроз бодљикаву жицу на пушке, митраљезе и топове били погођени у главу, у груди, у стомак остајали су без лица, без очију, са утробом расутом по блату, у кратерима од граната затрпани новим експлозијама, раскомадани за славу монархије. Никад се неће сазнати колико је солдата зипцигера остало затрпано у разваљеним рововима јер то није имао ко да запише. И број заробљених је сасвим непоуздан. Из различитих разлога. Ова књига је покушај да се бар делимично скине прашина заборава са бивших зипцигера, наших предака, изгубљених у хаосу Великог рата.