САМОЧЕЖЊА ХРИШЋАНСТВА

U ovoj studiji ekumenizam se nastoji celovito sagledati, i to iz ugla sociologije društvenih pokreta, istorije ideja, fenomenologije, kritike ideologije, teološke antropologije. Višestajališnost, dijalogike, hermeneutička imaginacija, međudisciplinarnost, raskrivanje ideoloških nanosa, idealtipske kristalizacije, to su saznajni postupci na kojima se uzdiže Samočežnja hrišćanstva. Bez bilo kakvog spisateljskog i/ili simboličkog predumišljaja, pokazaće se da je ova knjiga suštinski trojaka. Od povesti ekumenizma (paleoekumenizam, protoekumenizam, moderni ekumenizam), preko aksiologije ekumenizma (dijalogičnost, mirotvorstvo, ljubav) i veroispovednog atlasa (protestantizam, rimokatoličanstvo, pravoslavlje), pa sve do teorijskog uokvirenja (posvetovljenje, globalizacija, postmoderna), svuda nailazimo na broj tri. Traganje za žuđenim i prihvatljivim granicama hrišćanskog zbližavanja odvelo je ovo istraživanje i s one strane hrišćanstva. Propitivalo se da li ekumenizam poseduje svereligijske i opštečovečanske kapacitete. Mimo konfiguracija i diskursa (anti)ekumenizma, velika pažnja je posvećena i znatnom broju pripadajućih poslenika.