ПРИЧЕ НА ЋОШКУ

У (не)доба кад књижевност нестаје на рубовима других људских интереса и кад је простор овдашњег новинарства тек политичко-пасторалнопинкаста гарсоњера у којој, просто, нема места чак ни за књигу а камоли малу полицу са укориченим штивом, то је драгоцено.

Пола века уназад србијанско новинарство мази неку врсту слаткастих интервјуа у којима из питања професионалних ласкаваца извиру гејзери дивљења према интервјуисаном. Многи су аутори жалосних литерарних кројевина тек у објављеним интервјуима сазнавали шта су, заправо, хтели да напишу/кажу.

Као типичан представник оне скепсе која је новинарству дала критичко достојанство Оливери су те радње мрске: једна је од ретких преосталих мајстора који су овладали уметношћу бушења свакојаких догма-цепелина који закрчују провинцијална књижевна неба.