ОЧЕВИНА

Несумњиво један од најзначајнијих и најаутентичнијих представника „младе српске прозе“ и генерације „александријске парадигме“ у српској књижевности у последње две деценије прошлог века – Миленко Пајић, у роману Очевина испитује све поетичке и рецепцијске особине писања и читања. Одређујући се према књижевном наслеђу и књижевности у целини као према једином завичају, Пајић граничне ситуације текста поистовећује са граничним ситуацијама људске егзистенције. Књижевност је за њега истовремено простор експеримента и простор једине имагинације која чини живот смисленим.