ОБЈЕКТИВНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ

У уводу ове монографије ауторка концизно, на приступачан и разумљив начин уводи аутора у комплексну област грађанскоправне одговорности ‒ одговорност која се може засновати без обзира на кривицу одговорног лица. У првом делу („Основна питања“) изложене су основе одговорности, појам објективне одговорности, однос субјективне и објективне одговорности, и посебно, општа норма о одговорности, карактеристична за домаће право (за разлику од свих оних европских правних система који у области одговорности познају само оно што се назив ad hoc легислатива). Потом следе излагања о објективној одговорности у римском праву, о пореклу објективне одговорности у домаћем праву, друштвеним и правно-политичким разлозима за заснивање одговорности на објективном принципу, приближавању субјективне и објективне одговорности, видовима објективне одговорности и правној природи одговорности за повреду уговорне обавезе. Ауторка разматра и могућност да се одговорност за другога заснује на објективном принципу, као и одговорност више лица за исту штету. У другом делу књиге („Одговорност за опасну ствар и опасну делатност“) ауторка испитује централни случај објективне одговорности у српском праву и, уопште, у оним правни системима који познају општу норму о одговорности без обзира на кривицу. У трећем делу („Посебни облици објективне одговорности“) ауторка је анализира низ специјалних режима објективне одговорности, као што су одговорност за штету од грађевине, одговорност за штету од животиње, одговорност у случају удеса изазваног моторним возилима у покрету, одговорност произвођача ствари с недостатком, одговорност државе за штету од аката јавног насиља, одговорност организатора приредбе, одговорности у вези с обавезом закључења уговора и у вези с вршењем послова од општег интереса.

Марија Караникић Мирић је ванредни професор Правног факултета Универзитета у Београду. Објављује радове у области облигационог и потрошачког права. Основне студије је завршила на Правном факултету Универзитета у Београду (1999), последипломске студије на Правном факултету Универзитета Дјук у Сједињеним Америчким Државама (2002), а докторску дисертацију на тему Кривица као основ вануговорне грађанскоправне одговорности одбранила је с одликом на Правном факултету Универзитета у Београду (2008). По дипломирању се запослила на Институту за упоредно право у Београду (2000), а након тога на Правном факултету Универзитета у Београду ‒ прво као асистент приправник (2003), а потом асистент (2005), доцент (2009) и ванредни професор (2014) за Грађанскоправну ужу научну област, предмет Облигационо право. Била је Чивнинг (Chevening) и Рон Браун (Ron Brown) стипендиста, као и добитница академске стипендије Правног факултета Универзитета Дјук (Duke University School of Law). Провела је девет месеци на Тринити колеџу Универзитета Оксфорд (Trinity College University of Oxford), а стручно се усавршавала и на Макс Планк институту за упоредно и међународно приватно право (Max-Planck-Institut für ausländisches und internationales Privatrecht) у Хамбургу, Институту за европско одштетно право (Institut für Europäisches Schadenersatzrecht) у Бечу, под руководством професора Хелмута Косиола (Helmut Koziol), као и на Институту за политичке студије (Institut d'études politiques – Sciences Po) у Паризу.