НАРЦИСОВ ПАРАДОКС

Спајајући у својој самопоседнутој контемплацији тело и реч, чулно и натчулно, фасцинацију овоземаљском, физичком лепотом и опсесију жељеном представом те лепоте, Нарцис у извесном смислу присваја и орфејски „синкретично“ песничко наслеђе, лишавајући га тек његове езотеријско-мистичне, „оностране“ димензије и саображавајући га неотклоњиво профаном, „овострано“ настројеном духу модерности. Овако представљен, као онај који у културноисторијском „одјекивању“ надраста митски образац и у много чему постаје оличење модерног човека и његових контроверзи, Нарцис би можда заиста могао да буде прихваћен и као својеврсни Еверyман нашег доба. Доконајући пре свега о сопственој „суштости“, а не о орфејски хипостазираним „суштаствима“ света и покретачким принципима универзума, овај профани Нарцис појављује се, дакле, као парадигматска фигура модерног стања свести и, исто тако, модернистички појмљеног гледања на свет, у смислу тек субјективно спознатљиве и одредљиве мере свих ствари.

Престижна награда „Сретен Марић“ за најбољу есејистичку књигу у 2013. и 2014. години, припала је Тихомиру Брајовићу за књигу Нарцисов парадокс.