НА ХАЏИЛУКУ

Григорије Божовић ће, уз неке раније објављене приче, почети да негде од 1923, а нарочито од пензионисања (1927), ствара својеврсни албум православних храмова и портрета угледних свештеника и монаха. У томе се он уздигао изнад свих српских писаца. Нико од њих није ушао у више православних храмова и оставио писано сведочанство о томе, ничија рука није узела благослов од више духовника, ниједан од српских писаца није оставио толики број књижевних портрета (у причама и путописима) свештеника и монаха.

Већину ових јунака Божовић је лично срео и упознао, у приповеткама њихов портрет ваја и машта, док су у путописима потпуно веродостојни. Њихови портрети су управо онакви какве их Божовић литерарно изграђује, а познати архимандрити као да су одбегли од фресака са зидова својих манастира.