КРИТИКА ПРОСВЕТНОГ УМА

Bilo da je reč o navodno samoevidentnoj poželjnosti sticanja znanja i njegovoj emancipatorskoj misiji, o doprinosu obrazovanja ustanovljenju uzorne zajednice, o humanističkim i neohumanističkim vizijama čoveka koje obrazovanje smatraju njegovim ključnim svojstvom, oslonjena na nasleđe koliko i na savremene teoretizacije obrazovanja, Kritika prosvetnog uma dosledno demontira „narative“ koje takvim i sličnim koncepcijama leže u osnovi i, zalažući se za ono što se odnedavno naziva multidisciplinarnost i poliperspektivizam, artikuliše slojeve koji samu ideju obrazovanja, kao i njenu „implementaciju”, čine u sebi antinomičnom. Takvo zalaganje, međutim, niukoliko ne treba shvatiti kao odustajanje od nastojanja da se složena konstrukcija (razumevanja) obrazovanja izloži u svoj njenoj diskurzivnoj, istorijskoj i društvenoj polivalentnosti, već kao obnovljen poziv na njeno promišljanje. Vernost tradiciji obrazovanja opravdava tek kardinalno dovođenje u pitanje samog obrazovanja. Ono zahteva polaganje računa o svim ulozima koji su dosad stavljani na obrazovanje i otvorenost za izazove koje globalne opasnosti i nove tehnologije stavljaju pred njega.