ЈЕЗИЧКА УМЕТНОСТ ШИЗОФРЕНИЈЕ

Велики немачки, европски и светски песник Хелдерлин представља једну од најинтригантнијих појава у историји светске књижевности – како због фасцинантне, а тешко рационално објашњиве суштине свог дела, тако и због људски разумљиве, али често неоправдане, па чак и дегутантне опседнутости чињеницом да је значајан део животног, па и стваралачког века провео као тежак душевни болесник.

Питање суштине и смисла појава које традиционална медицина и општа традиција човечанства третирају као душевне поремећаје, као и питање везе између тих појава и уметничког стваралаштва – стара су колико и повест човековог памћења сопственог постојања. Одговори које је на та питања човек покушао да дâ – као и одговори на друга суштинска питања – никада нису ни тачни ни коначни, и корисни су само у мери у којој отварају простор за постављање нових питање и нове одговоре.

Нажалост, таквих, инспиративних одговора је мало, што их чини посебно драгоценим.

У књизи Језичка уметност шизофреније, коју је у преводу Дринке Гојковић, Роман Јакобсон, један од кључних представника руског формализма, суоснивач Прашког лингвистичког круга и духовни отац француског структурализма, у сарадњи са Гретом Либе Грот, на генијалан начин комбинујући лингвистичку апаратуру са биографским подацима и психијатријским сазнањима, на Хелдерлиновом примеру нуди једну од најоригиналнијих анализа односа поезије и лудила које је дала историја људске мисли.