ЈЕВЕНЂЕЉЕ ПРИРОДЕ

Хериберт Рау рођен је 11. фебруара 1813. у Франкфурту на Мајни. Био је немачки писац и теолог. Након положене матуре у трговачкој школи, одлази на студије теологије на Универзитет у Хајделбергу. Био је један од оснивача Унитаристичке слободне верске заједнице, а убрзо потом стао је на чело слободног верског покрета у Франкфурту. По завршетку студија постао је проповедник у немачкој католичкој заједници у Штутгарту, а од 1849. и у Манхајму. Тамо је писао слободне верске списе и влада га је уклонила са функције 1856, након чега се вратио у Франкфурт. Овде је радио искључиво као писац све док поново није постао проповедник и вероучитељ за немачку католичку заједницу у Офенбаху на Мајни 1868. Ову функцију обављао је до 1874. године. Рау је био члан франкфуртске масонске ложе „Сократ“. Умро је 26. септембра 1876. у Офенбаху.Његов разнолики рад обухвата дела штампана у укупно 103 тома. Писао је поезију, филозофске, теолошке, историјске и научне списе, оперске текстове, романе, приче и друго. Најзначајнија дела су му: Александар фон Хумболт, културно-историјско-биографски роман у шест делова; Општа историја хришћанске цркве, од настанка до данас: за немачки народ; Цар и будала, историјски роман у три дела; Јеванђеље природе ‒ књига за сваки дом; Бетовен, живот уметника; Моцарт, живот уметника.Као и многи други следбеници слободних верских покрета 50-их година 19. века, Рау је заокрет ка историји природе видео као начин да комбинује емпиријско-аналитички приступ свету са религијским разумевањем природе. Његово дело Нови часови посвећености за промовисање истинске религиозности из 1857. нашло се на списку забрањених књига (Index Librorum Prohibitorum) и стога било забрањено за читање сваком католику. Циљ овог списка је био да заштити веру и морал верника, спречавајући читање неморалних књига или књига који садрже теолошке грешке. На истом том списку налазило се и неколико дела Баруха де Спинозе, кога овде сасвим намерно помињемо, као представника филозофије рационализма и чије учење се често поистовећује са пантеизмом. Списак је укинуо папа Павле VI тек 1966. године.Због веома слободних интерпретација које се нису слагале са црквеном догмом, Рау је био критикован и од ка­то­ли­чке и од протестантске заједнице у Немачкој. Оптуживан је да поткопава темеље цркве, да његово Јеванђеље природе представља погубна и по душу опасна учења увијена у популарне, че­сто сентименталне, али неукусне представе о научним темама.У Србији је ова књига релативно брзо преведена и обја­вље­на од стране Миленка Обрадовића, преводиоца и издавача. Истина, преведена су само прва два тома и управо та два бисера доносимо пред читаоце век и по касније у овом оживљеном издању.А како је књига тада била прихваћена у Србији, сазнајемо из преписке Светислава Вуловића и Кузмана Цветковића на измаку 1870. године у којој Вуловић између осталог пише: „Најновија нам се књижевност одликује правцем пе­да­го­шко-‑при­родњачким. Но и ту се пуно дилетантише, тј. врло се невешто бира и још невештије пресађује туђинско цвеће у наш врт. Ово не велим о списима педагошким, јер их нисам читао; али од природних списа изузимам само 2-3, међу којима и превод нашег Миленка „Јеванђ. природе”, који ћеш сигурно добити и знам да ће ти се допасти.“ Дакле, књига се читала и препоручивала.