ЕВРОПСКА УНИЈА ПОЛА ВЕКА КАСНИЈЕ: СТАЊЕ И СЦЕНАРИЈИ ОБНОВЕ

Европска унија је између 2005. и 2009. године прошла кроз дубоку институционалну и политичку кризу чији је повод било одбацивање пројекта Европског устава на референдумима у Француској и Холандији а потом и Лисабонског споразума у Ирској, што је отворило широку дебату у државама – чланицама о реформи институција и будућности ЕУ. Студија Мишела Фушеа је настала као резултат истраживања ове дебате која се водила око неколико главних питања: каква структура европских институција је потребна Европи „двадесетседморице“? Која су нова подручја деловања Уније, пре свега у области економије? Где се налазе границе, макар и привремене, географског ширења Уније? Какву политику би требало да води Унија према земљама у свом суседству? На који начин би Унија требало да одговори на изазове глобализације и светске економске кризе која је дошла из САД у јесен 2008. године? Ова питања наишла су на различите одговоре у политици држава – чланица Уније на основу којих ће у Лисабону бити редефинисан пројект Европског устава и, после позитивног одговора на поновљеном референдуму у Ирској и извесног оклевања у Пољској и Чешкој, Споразум из Лисабона је коначно ратификован крајем 2009. године. Захваљујући томе, по први пут у педесетогодишњој историји Уније су именовани стални председник и европски „министар спољних послова“, чиме је ЕУ коначно одговорила на чувено питање Хенрија Кисинџера с почетка деведесетих година: „Када желим да питам каква је спољна политика Европе, кога да позовем? Који је телефонски број Европе?“. Мишел Фуше сматра да нове институције Уније очекују велики изазови, пре свега редефинисање њених односа са главним саговорницима на међународној сцени, њеним грађанима, њеним старим и будућим чланицама и глобализованим светом. Усвајање Лисабонског споразума уклонило је и крупну препреку која је последњих година стајала на путу уласка земаља Западног Балкана у Европску унију. (проф. др Предраг Симић)