ЧУБУРА НЕГДЕ У ВРЕМЕНУ

Vlajković je napisao čuburski Amarkord, u kojem je popisao, klasifikovao i opisao svako drvo, svaku ciglu, svaku kapiju i stepenik, svaku kafanicu i radnju, svakog žitelja svoje ulice. Pa i poneku pticu, mačku ili psa. Ovaj roman zaključuje trilogiju esejističke autobiografije započetu Don Žuanom beogradskim. Čubura nije „raj za boeme“, čak ni trezne (a o pijanima da i ne govorimo), kao što izgleda u feljtonima profesionalnih ćoškara, već mesto gladi, oskudice, promaje i borbe. Čuburci gladuju i za hlebom i za srećom, o kojoj su negde čuli ili su je videli na filmu. Svi putevi vode na Zapad. Vlajković je u crnotalasnoj scenografiji ovog popularnog beogradskog kraja, međutim, doživeo epifaniju, obogaćujući se davanjem i ljubavlju.