БАЛКАНСКИ ШПИЈУН И ЊЕГОВИ НАСТАВЦИ

У анализи дела опуса Душана Ковачевића који као изворишни текст има драму Балкански шпијун, Никола Јанковић полази од идеја дијалогизма и полифоније Михаила Бахтина, повезујући их са оним правцима модерне теоријске мисли који разматрају проблематику субјекта и његовог односа са идеологијом. Аутор надоградње тих теорија преузима од сувременијих теоретичара, међу којима већина наставља рад француског психоаналитичара Жака ЛаКана. Акценат у анализи стављен је на однос драмског предлошка и његове филмске адаптације, као и на међуоднос текстова, чиме се добива шира слика једног сегмента стваралаштва Душана Ковачевића.

Балкански шпијун тако демонстрира међуоднос естетичког концепта полифоније и друштвеног концепта идеологије, као и њихову повезаност с проблематиком субјективитета (у лакановском смислу). Урнебесна трагедија наставља тим путем и разоткрива међуоднос партикуларних идеологија у означеном полифонијском простору отвореном у драми и филму, као и однос службеног друштвеног поретка означеног тим партикуларним идеолошким позицијама с тзв. друштвеним реалним, оним што је на први поглед означено као извањско том простору. Професионалац, с друге стране, приказује посљедице друштвене промјене на појединце, као и различите процесе које су као субјекти властитих идеолошких позиција морали проћи у тој друштвеној промјени.

На тај начин, три текста Душана Ковачевића заједно чине неслужбену трилогију која разоткрива идеолошку позадину друштвених промјена у задња два десетљећа 20. стољећа у Србији, што је и главна тема ове књиге.