АНАРХИЈА ТЕКСТА

Анархија текста је збирка огледа посвећена писцима друге половине 19. века. Наслов збирке је инспирисан студијом о Љубомиру Ненадовићу и испровоциран његовом тезом из Писама из Немачке о писању које смо назвали „анархичним“, а сам писац писањем „ма о чему и ма како“. Кроз различите есеје о Глишићу, Лазаревићу, Матавуљу, Сремцу, Веселиновићу истовремено се детектују „анархични елементи“ текста, али се открива и његова подређеност жанровима, поетикама, херменеутичким оквирима аутора. Посебна пажња је посвећена контроли текста у виду аутоцензуре, као и ишчитавању дела преко ширег контекста. Зато је о реалистичким писцима писано из изокренуте перспективе – уместо о објективној слици друштвене стварности писано је о приватности, уместо о јавном животу о еротским криптограмима, уместо о актуелним друштвеним темама о митским слојевима приче. У постреалистичком свету у коме се реално непрестано преметало у хипер, над, и, или не-реално, заправо су преиспитивана значења у наговештајима и заборављеним алузијама.