ОД ЦРВЕНОКОСЕ БОГИЊЕ ДО СЛЕПИХ ПЕВАЧИЦА

Више од феминистичког приступа, ова студија је прилог археолошком читању, препознавању инваријантних модела који опстојавају од праисторије до савременог доба и чине једну дубљу метаисторијску компоненту књижевности. Одлично изабран наслов открива сву ширину грађе, а највиша вредност студије је у препознавању идентичног језгра архи-приче. У правом поглављу Пролог о Великој Мајци ауторка синтетизује идеје Бахофена, Ериха Нојмана и Харалда Хармана и кроз укрштај археолошких и психоаналитичких тумачења везаних за мит о Великој Мајци наговештава смернице својих истраживања. Минуциозност фолклористичких анализа никако не иде на уштрб комуникативности текста што је њен додатни квалитет. Студија је и својеврсна антологија усмене поезије стваране у динамичној смени матријархалног патријархалним, у доминацији патријархалног са пражицима матријархалног начела. У духу својих ранијих истраживања, Славица Гароња реактуелизује и заборављене ауторке 20. века, извлачи их из тмине и провоцира своје савременике да им се врате. Она не подлеже аутоматизованом читању, неретко иде насупрот канону, откривајући сву његову „рањивост“. Као да се научно и поетско зрело спајају у овој књизи Славице Гароње, пуштајући да се и у српској књижевности и у српској науци о књижевности зачује моћни глас Велике Мајке, жене творитељнице.