ЛЕТЊИ ДОДАТАК ЗИМСКОМ ПУТОВАЊУ

Можда смо сви ми Вишеград у памети имали као прави град, па макар и само мали; утолико онда, после тих у све већем броју приградских зграда, каквих је било свуда у свету, или пак пре у вестернима, зградâ које очигледно једна са другом нису имале баш ништа заједничко, очекивали смо коначно долазак у нешто као центар, нешто у виду пазарне улице или јужњачког или источњачког корзоа. Но онда, неочекивано, већ доле на Дрини (овде још једанпут широкoj као и далеко низводно у Бајиној Башти), већ на прагу чувеног турског моста – ту, дакле, стајао је он, са више лукова него икада у замисли – приметили смо да су те прашњаве, трошне периферијске шупе биле такорећи све од Вишеграда; куће у низу са оне стране брзе реке изгледале су још мање градски, више као део земљаних, жбуњем обраслих и камених пустара, тамо уобичајено стрменитих, расточених, изукрштаних стазама за стоку и самотњаке.