РАЗГРАНИЧЕЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ СА МАЂАРСКОМ И РУМУНИЈОМ

С пропашћу Аустроугарске дошло је до потпуне промене политичке карте Панонске низије. На панонским територијама Царевине, засноване на легитимистичком начелу, настале су делимично или у целини три државе. Румунија, Краљевина СХС и Мађарска позивале су се на модерна начела при уређењу граничних питања, па и начело народности. У исто време оне су се показале као велике супарнице у деоби земаља у јужним деловима Низије, где је услед измешаности становништва било изузетно тешко повући линије етничких разграничења. Истина, било је јасно да су Мађари у већини у северним, Срби и Хрвати у јужним, а Румуни у источним крајевима. Ипак, између ових етнички узето неспорних зона, остајало је још доста земљишта на коме су народи били толико измешани да их никако није било лако разлучити. Ово тим пре што је била реч не само о Румунима, Југословенима и Мађарима, него и о не малим групама Немаца, Словака и Русина, расејаних широм овог простора. Да све буде замршеније, показало се да део становништва још није имао пробуђену националну свет у том историјском тренутку. Букурешт, Београд и Будимпешта су, међутим, испољавали сразмерно велике територијалне жеље. Без обзира на то што су се често јавно знали позвати на национално начело и право народа на самоопредељење, кројили су планове о стицању што више земаља.