СРПСКИ РАТОВИ

„Барили, а то се зна, ради на једној акробатској жици, смештеној веома високо, а испод њега је бездан детињарија и светковања. Ипак, он се одржава комотно на жици, иако привремено. Можда својим ненамерним скретањем према бездану тражи опроштај због евентуалног претеривања и због грешака које онај који чврсто стоји на земљи не би учинио. Тако и код читаоца долази до напетости. Чини му се да сваки његов лик понавља ризик: хоће ли издржати у настојању да нас изненађује и да нас привлачи, или ће се, као неки атлета од гипса, након властитог распадања, показати у свом стравичном скелету, а он му је, како-тако, био ослонац? Ипак, ретко се дешава да долази до тог распадања јер је чудесно диван прелазни пут који води од инспирације до писане странице. Погледајмо на тренутак, без освртања на прелазни пут, један одломак Дебенедетијевих страница, који припада најлепшим критикама нашег столећа, а посвећен је поразној критици аутора као што је то Барили, такође диван критичар: текст је из 1931. … Рекло би се да је овај песник успео, својим сјајним и чудесним изумима, да открије закон, одреди стање времена и духа, познаје све повољне могућности и разлоге постојањa где његова машта даје максимални израз; чак и копирајући, за властиту употребу, музички оквир, звучне профиле, вокалитет и динамику, дисонанце и одговарајућа вербална подударања, метрику, број израза у којима експлодирају на најистинскији начин његови одбљесци, светла. … Барили је произвео једну врсту ономатопеје, применљиве у заповестима, барилијевска надувеност, тако лепе кад је лепа, и он се њоме послужио како би нас обмануо и да би себе обмануо како његова инспирација удара крилима чак и тамо куда и није летела. (Debenedetti, Intermezzo, Milano 1963)“ – Ђорђо Пелегрини